Историја и еволуција диктафона времена за пуцкање се могу пратити у 19. веку, када је послодавци требало поуздан начин праћења похађања запослених и радно време. Пре система Пунцх картице, послодавци су се често ослањали на рукописне записе или су се ослањали на раднике да пријаве сопствене сате, што је било склоно грешакама и непоштености.
1888. године Виллард Бунди је изумио први аутоматско временски сат који је користио папирну врпцу за снимање запослених у и излазни времена. Међутим, систем папирних касета био је непоуздан и склон грешкама. Патентиран 1900. године, први успешан временски диктафон је измислио Харлов Бунди, Виллардов брат. Уређај је користио систем за пунцх картицу, где би запослени уметнули картицу у машину, што би затим отишло време и датум њиховог доласка и одласка на картицу.
Временски снимач за пробијање брзо је постало популаран међу предузећима, као што је то дозвољено прецизно праћење сати запослених, а такође се може користити за израчунавање плате. 1921. године ИБМ је стекао компанију за производњу Бунди-а и даље развило систем Пунцх картице. ИБМ је увео нове иновације, попут способности складиштења и преузимања података са картица и могућност штампања додатних информација, као што су имена запослених и кодексија.
Временски рекордер за пробијање наставио је да се широко користи до 1970-их, када су уведени електронски временски сатови и компјутеризовани системи. Док се видео снимачи за пробијање картица више не користе, они су играли важну улогу у развоју модерне технологије праћења времена.
Данас су се системи за праћење времена развијали још даље, са широкошћу употребе сата - у апликацијама, биометријским скенерима и платформама за праћење времена на мрежи. Ови системи нуде већу флексибилност и прецизност и могу се прилагодити потребама предузећа и великих и малих. Међутим, временски снимач за пробијање увек ће бити упамћен као пионирски иновација која је револуционирала начин на који послодавци прати и управљају временом запослених.
